Ne tako davno staklo je smatrano za izuzetno vredan materijal koji su mogli posedovati samo najbogatiji ljudi. Ono je, pogotovo na prozorima, bilo dostupno samo vlasteli.
U Starom Rimu su, doduše, neke kuće imale prozore sa staklom, naravno ono nije bilo ni približno današnjem, ni po veličini ni po kvalitetu i providnosti. Ti prozori su bili sastavljeni od drvenih ramova sa staklom u sredini koje, usled slabe izvajanosti i velike debljine, nije propuštalo svetlost pravilno.
Tek u trećem veku, sa inventivnošću staklara i novim principom „duvanja stakla“, došlo je do pojave finijih prozora sa tanjim staklom.
Za vreme Srednjeg veka ova tehnologija, kao i mnoge druge, dovela je sebe gotovo do nestanka. Iako su velike katedrale širom Evrope rađene tako da je u njima ugrađivan gotovo astronomski broj prozora, obična domaćinstva su i dalje bila potpuno lišena ovako sređenih prozora. Ljudi su živeli u kućicama koje su na sebi imale kockaste rupe kroz koje bi danju ulazila svetlost a koje bi noću bile zatvarane drvenim vratašcima. Naravno, sve to bez stakla.
Čak su i umetnička dela tog vremena rađena uvek u pomalo mračnom maniru… što je zapravo i bila realnost ljudi tog vremena, jer za svaki enterijer je bilo neminovno da i po najvećoj spoljnoj svetlosti unutra bude tama.
Koliko je samo staklo bilo skupo svedoči i činjenica da bi oni ljudi koji su imali velike letnjikovce, u kojima bi provodili samo par meseci tokom leta, tokom ostatka godine uvek prozore nosili sa sobom da ne bi bili ukradeni.
U sledećim vekovima veliki broj zanatlija počeo se baviti izradom stakla da bi u poslednjih 150 godina ove metode toliko uznapredovale tako da je staklo postalo nešto bez čeka se ne može, što se podrazumeva i svima je podjednako dostupno. Danas su tu pvc prozori i pvc stolarija koju svi mogu priuštiti i tako sebi obezbediti jedan viši kvalitet življenja.
Piše: Mirjana Makarin Plavšić
